Kuća koja je čekala maglu.

Na 1.100 metara, između borova i ivice kanjona, magla je ovde svakodnevica, a ne vremenska prognoza.

Tara je jedna od najšumovitijih planina u Evropi. Kad smo prvi put stali na ovu čistinu, jutro je bilo potpuno belo, a posle sat vremena pred nama se otvorio kanjon. Odlučili smo da kuća mora da služi tom pogledu, a ne obrnuto.

Kamen iz okolnih kamenoloma, hrastovina, lan. Arhitektura koja se ne nameće.

Maglen ima samo 24 sobe. Niske kosine krova prate teren, a veliki prozori su postavljeni tako da iz svake sobe vidite drveće pre nego zid. U salonu gori kamin od oktobra do maja.

Materijale smo birali tako da stare lepo: drvo potamni, kamen se uglača, lan omekša. Ništa nije tu da bi impresioniralo; sve je tu da bi bilo prijatno.

Ognjište je srce kuće. Oko njega se jede, priča i ćuti.

Sarađujemo sa porodicama sa Tare i iz Zlatiborskog okruga: kajmak, sir, med, proja i pastrmka dolaze sa nekoliko kilometara. Jelovnik se menja sa godišnjim dobom, a doručak služimo dugo, jer jutra ovde nisu za žurbu.

Bez žurbe. Tišina posle 22h. Jutarnja šetnja kroz maglu za one koji žele.

Nemamo animaciju ni muziku u holu. Imamo stazu koja počinje iza kuće, termos sa čajem na recepciji u šest ujutru i ljude koji znaju kada da vas puste na miru.