12. oktobar 2026 · Tekst: tim Maglena
U pet ujutru napolju nema ničega. Ne mislimo na mrak, jer je mrak bar crn i jasan; mislimo na belinu. Kad otvorite prozor sobe, borovi koji su sinoć stajali deset metara od terase više ne postoje. Postoji samo vlažan vazduh, miris smole i tišina toliko gusta da čujete kako kap pada sa grane negde dole, ka kanjonu.
Ovo je trenutak zbog kog je Maglen dobio ime. Magla se na Tari skuplja noću u dolini Drine i u kanjonu, a pred zoru se penje uz padine kao da neko polako puni činiju. Do pola šest dođe do nas. Do sedam, ako je dan miran, prelije se preko vrha i počne da se cepa.
Pet i trideset: termos na recepciji
Najraniji gosti silaze tiho, u vunenim čarapama, sa jaknama prebačenim preko ruke. Na recepciji ih čeka termos sa čajem od majčine dušice i nekoliko šoljica od pečene gline. Niko ne govori mnogo. Neko sedne na klupu ispred ulaza, neko odmah krene stazom koja počinje iza kuće.
Staza nije duga ni teška. Vodi kroz borovu šumu, pored stare lovačke čeke, do mesta gde se teren naglo spušta i gde se, kada se magla raziđe, vidi kanjon. Ali u ovo doba ne vidi se ništa. Hoda se kroz belinu, drveće izranja jedno po jedno, pa nestaje iza vas. Prvi put je malo neobično. Drugi put postane razlog da se vratite.
Hoda se kroz belinu, drveće izranja jedno po jedno, pa nestaje iza vas.Sa jutarnje staze
Šest i petnaest: prvo svetlo
Sunce se ne vidi, ali se oseti. Belina dobija boju, prvo hladnu, plavkastu, pa toplu, kao razblaženo mleko sa medom. Ptice počnu pre nego što se išta razazna. Na Tari ih ima mnogo, i svaka kao da ima svoje vreme: prvo jedna, usamljena i glasna, pa za njom cela šuma odjednom.
U kuhinji se tada pali vatra u ognjištu. Hleb je mešen sinoć i odstajao je preko noći; sada ide u peć. Miris dopire do hodnika na prvom spratu, i to je, kažu nam gosti, najpouzdaniji budilnik koji su ikada imali.
Sedam: magla se diže
Ako ste na ivici kanjona u sedam, ovo je deo koji ćete pamtiti. Magla ne nestaje odjednom. Prvo se pojave vrhovi jela na suprotnoj strani, kao ostrva. Zatim se otvori jedan prozor ka dolini, pa se zatvori. Belina se kreće, diše, povlači se i vraća. Nekad to traje deset minuta, nekad sat. Nikad dva puta isto.
Ljudi tada uglavnom ćute. Neki fotografišu, pa odustanu, jer telefon ne uhvati ono što je zaista lepo: kretanje, hladnoću na licu, zvuk vode koji se odjednom čuje iz dubine. Najbolje je samo stajati i gledati.
Osam: doručak bez sata
Kad se vratite, sala za doručak je već topla. Doručak „Magla“ se služi do podneva, i to nije slučajno. Jaja, kajmak sa susednog katuna, proja, med sa Tare i ceđeni sok stižu za sto bez žurbe. Kafa je jaka. Prozori gledaju ka istoj šumi koja je pre tri sata bila nevidljiva, a sada stoji jasna, mokra i zelena, kao da se ništa nije dogodilo.
I to je, zapravo, cela priča. Ništa se nije dogodilo. Nije bilo programa, vodiča ni rasporeda. Bilo je samo jutro koje se razvijalo svojim tempom, i nekoliko ljudi koji su mu dozvolili da to uradi. Zato i dalje ustajemo u pet.
Jutarnja šetnja polazi sa recepcije svakog dana u 6:30, od marta do novembra. Prijava nije potrebna; termos je uvek pun.
